Šta je solo-maxxing i zašto na TikToku svi pričaju o njemu?
U eri preteranog deljenja informacija i influensera koji plasiraju ispolirane živote ispunjene ultraskupim putovanjima, uspešnim prijateljima i privilegijama koje nemaju veze sa stvarnim radom, na društvenim mrežama se probija naizgled potpuno suprotan trend: solo-maxxing. Glavne figure ovog pokreta su takozvani „influenseri usamljenosti” – kreatori koji pratiocima nude uvid u obične trenutke proživljene u potpunoj samoći. Iako ne tvrde svi eksplicitno da nemaju prijatelje, većina ponosno prihvata mirnu i izolovanu egzistenciju koju su izgradili, koristeći heštegove poput #cozyathome, #introvertdiaries i #alonenotlonely.
@lanaisaaa “having no friends is a red flag” isn’t always a valid take 🥲 #sololife #livingalonediaries #alonenotlonely #introvert #solovlog ♬ original sound - ່
Među njima se posebno izdvojila Lana Isa (@lanasololife), dvadesetčetvorogodišnja influenserka koja je postala svojevrsna ambasadorka socijalne izolacije. Za svojih skoro 200.000 pratilaca na Instagramu, ona snima vlogove sa naslovima poput: „ti si singl devojka koja živi sama i nema prijatelje, pa ide u nabavku namirnica u 22:04”. Njen prikaz samoće privukao je pažnju prestižnih magazina The Cut i The Atlantic, zaintrigiranih činjenicom da je neko uspeo da izgradi toliku publiku otvoreno govoreći o tome da nema nikoga. Ovaj fenomen se postepeno pretvara u makro-narativ koji obuhvata sve nijanse savremene samoće, od nedostatka prijateljstava i romantične usamljenosti, pa sve do slavljenja minimalnih gestova, poput izlaska iz kuće, koji se transformišu u lične pobede. Ispada da je bio potreban TikTok da bi se samoća normalizovala – ili možda ne.
Lana Isa uvodi vrlo specifičnu perspektivu kroz video-snimke kao što su „živiš sama u Njujorku i nemaš prijatelje, pa tvoje večeri izgledaju ovako”. Tipičan sadržaj prikazuje mladu, često introvertnu i nezavisnu ženu koja se nakon dugog radnog dana vraća u besprekoran, gotovo sterilan stan. U zavisnosti od ugla posmatrača, ton može delovati intimno i utešno, ili duboko melanholično, jer ovi kreatori od svoje samoće prave aspirativni sadržaj. Lanina priča je počela tokom pandemije kada se nakon raskida preselila na drugi kraj zemlje; prijateljstva su izbledela i ostala je izolovana, sa interakcijama svedenim na poslovne video-pozive. Inspirisana Noeom Muriljom, vozačem autobusa iz Los Anđelesa koji dokumentuje svoje samostalne izlaske, Lana je odlučila da prikaže suprotnost: ostajanje kod kuće.
I’ve been solomaxxing and taking pictures of everything that makes me happy pic.twitter.com/9KmJdBZXhH
— quiche (@havingfunonIine) May 9, 2026
Podaci govore da je fenomen duboko ukorenjen u stvarnosti. Prema istraživanju Američkog psihološkog udruženja iz 2025. godine, oko polovina odraslih Amerikanaca izjavila je da se oseća izolovano „često” ili „ponekad”, dok studije pokazuju da stopa usamljenosti među mladima raste još od 1970-ih. Ipak, trend ostaje dvosmislen jer se razvija na platformama TikTok i Instagram Reels, što nameće pitanje koliko je ta samoća zapravo preuveličana ili glumljena zarad pregleda i monetizacije. Sam koncept je paradoksalan: koliko zaista možete biti introvertni ako svoj privatni život pretvarate u javni sadržaj?
@akifcla Solo Maxxing, still would go with my friends though #solotravel #bymyself #travel #hiking #maxxing ♬ Loos slowed - 𝑬𝑴𝑷𝒀𝒀𝑿
Očigledno je da za legitimisanje i normalizaciju samoće nije potrebno biti influenser. Međutim, opravdano je pitanje da li ljudi koji imaju privilegiju da žive sami u svom estetski privlačnom, „ušuškanom” stanu mogu da reprezentuju celokupno iskustvo savremene usamljenosti. Društvene mreže ponovo kreiraju dvojni narativ: jedan koji romantizuje samoću i drugi koji pripada onima koji je stvarno žive, ne kao estetski izbor, već kao direktnu posledicu odraslog života u kom izgradnja odnosa zahteva sve veći napor. Tako se nelagoda pretvara u nezavisnost, ili barem u njenu režiju. Postavlja se pitanje kada samoća prestaje da bude autentična i postaje performans, i da li smo zaista sami kada oko svoje samoće izgradimo onlajn zajednicu. Paradoksalno, sekcija za komentare postaje prostor gde ljudi čitaju tuđa iskustva i osećaju se povezano. Generacija Z možda nikada nije bila usamljenija, ali istovremeno nikada nije bila kolektivno svesnija svoje usamljenosti.
U tom kontekstu, solo-maxxing prestaje da bude radikalan izbor i postaje strategija adaptacije i preživljavanja – ekonomskog, emotivnog i socijalnog. Kod influensera usamljenosti ostaje otvoreno pitanje šta se dešava kada oni zapravo prestanu da budu sami. Da li gube svoju zajednicu i jezik kojim su se narativno izražavali, ili samoća postaje obavezujuća stavka fiktivnog života transformisanog u identitet? Na kraju, čini se da je solo-maxxing bliži realističnoj laži nego konkretnoj stvarnosti: to je estetika izolacije koja uspeva da deluje autentično upravo zato što izvire iz stvarnog, zajedničkog i duboko savremenog generacijskog bola.
Ostavite odgovor