LJUBAV (NI)JE DOVOLJNA
Godine 1967. Džon Lenon je napisao pesmu „All You Need Is Love“. Takođe je tukao obe svoje žene, napustio jedno od svoje dece, verbalno zlostavljao svog gej, jevrejskog menadžera koristeći homofobne i antisemitske uvrede i jednom prilikom snimio čitav dan u krevetu dok je potpuno nag ležao pred kamerama.
Trideset pet godina kasnije, Trent Reznor iz Nine Inch Nails napisao je pesmu „Love Is Not Enough“. Reznor, iako poznat po šokantnim nastupima i mračnim, uznemirujućim spotovima, uspeo je da se oslobodi droge i alkohola, oženio se jednom ženom, dobio dvoje dece s njom i otkazao čitave turneje i albume kako bi ostao kod kuće i bio dobar muž i otac.
Jedan od ove dvojice imao je realno i jasno razumevanje ljubavi. Drugi nije. Jedan je idealizovao ljubav kao rešenje za sve svoje probleme. Drugi nije…
U savremenoj kulturi skloni smo da idealizujemo ljubav. Prikazujemo je kao magično rešenje za sve životne probleme. Naši filmovi, knjige i pesme slave je kao krajnji cilj postojanja, poslednji ključ za sreću, lek za sve rane. I upravo zato što ljubav idealizujemo, često je precenjujemo. A naši odnosi to plate.
Kada verujemo da je „sve što nam treba ljubav“, kao Lenon, skloni smo da zanemarimo osnovne vrednosti – poštovanje, poniznost, posvećenost. Jer ako je ljubav dovoljna, zašto bismo se trudili oko svega ostalog – oko teških, neprijatnih delova odnosa?
Možeš da voliš nekoga do svemira i nazad, ali ako ne znate da pričate bez vikanja, ako ne znate da slušate jedno drugo, ako se emocije svode na pasivnu-agresiju ili tišinu, ta ljubav nema šansu. Ljubav nije čitanje misli. Ljubav je i razgovor, i kompromis, i priznanje da nismo uvek u pravu.
Nekad ljubav padne pod teret stvarnosti – novca, bolesti, udaljenosti, različitih vrednosti. Dvoje ljudi mogu da se vole, ali jednostavno ne uspevaju da funkcionišu zajedno. Život ima svoje uslove. Ljubav nije imuna na okolnosti.
Zrela ljubav ne podrazumeva samo leptiriće u stomaku. To je ljubav koja ume da čeka, da radi na sebi, da bira – svaki dan, čak i kada je teško. A ako ne znaš ni ko si, ni šta želiš, teško da možeš da voliš nekog drugog na pravi način.
Jedna od ključnih karakteristika istinske ljubavi prema nekome jeste sposobnost da izađemo iz okvira sopstvenih potreba i želja kako bismo brinuli i o drugoj osobi i onome što je njoj potrebno.
Ali pitanje koje se retko postavlja glasi: Šta tačno žrtvujemo – i da li to vredi? U zdravim odnosima, sasvim je normalno da dvoje ljudi s vremena na vreme žrtvuju svoje želje, svoje potrebe, pa i svoje vreme jedno za drugo. Rekao bih da je to i poželjno i lepo – upravo takve stvari čine vezu snažnijom i dubljom. Ali kada počnemo da žrtvujemo svoje samopoštovanje, dostojanstvo, telo, svoje ambicije i smisao života, samo da bismo ostali s nekim – tada ta ljubav postaje horor. Ljubavna veza bi trebalo da bude nadogradnja našeg identiteta, a ne da ga narušava ili potpuno briše.
Sve ovo je neko morao da kaže, preuzeli smo teret da to budemo mi… Sve što je napisano je istina, a istina zna da boli.
Ostavite odgovor