Da li nam je dosta filmske reciklaže i loših filmova?
Ima li bilo čega zamornijeg u današnjoj pop-kulturi od otvaranja najave za „novi, spektakularni” filmski projekat, samo da biste shvatili da je u pitanju nastavak, prikvel, rimejk ili adaptacija nečega što smo već odgledali pre dvadeset godina? Holivud je zvanično zapao u kreativnu komu, a bioskopska platna postala su fabrička traka za reciklažu starih ideja. Kad pogledate dva najveća naslova koja su obeležila ovu godinu – Odiseju i drugi deo kultnog filma Đavo nosi Pradu – obrazac postaje jasan. Jedan je rimejk vekovnog epa pretvorenog u još jednu vizuelnu egzibiciju, a drugi je nastavak priče koja je svoj savršeni zaokruženi kraj imala još 2006. godine. Ti filmovi možda imaju vrhunsku produkciju i na trenutke jesu odlični, ali kao da to više nije dovoljno.
Živimo u eri u kojoj je filmska industrija zamenila rizik bezbednom matematikom. Umesto da se uloži u originalan scenario, talentovanog novog pisca ili neispričanu priču, novac se masovno pumpa u već proverene brendove, jer se računa na nostalgiju i zicer na blagajnama. Rezultat je generička estetska kaša u kojoj svaki film liči jedan na drugi: iste palete boja, isti predvidivi dramski lukovi, identični komični momenti ubačeni po šablonu i dijalozi koje možete izgovoriti pre samih glumaca na ekranu. Zbog toga se iz bioskopa sve češće izlazi sa ravnodušnim sleganjem ramenima, uz onaj dobro poznati osećaj da smo upravo potrošili dva sata na nešto što zaboravljamo čim zakoračimo na ulicu.
Posebno frustrira momenat sa glumačkim postavama. Danas nije nikakva retkost da u jednom filmu okupite tri dobitnika Oskara, vodeća lica sa A-liste i najtraženije mlade zvezde sezone, a da krajnji proizvod bude potpuni narativni debakl. Kada je sama radnja šuplja, nefokusirana i napisana bez ikakve strasti, ni najvirtuoznija gluma ne može da spasi stvar. Zvezde na ekranu tada deluju kao da odrađuju ugovor, dok se publika muči da se poveže sa likovima koji su ravni i prazni poput papira na kom su napisani.
Kada ste poslednji put izašli iz mraka bioskopske sale zaprepašćeni, pomereni ili pod utiskom o kom ste razmišljali danima? Čini se da je prošla čitava večnost otkad smo pogledali zaista dobar, autentičan film koji nosi sopstveni vizuelni i pripovedački pečat. Bioskop je od nekadašnjeg hrama umetnosti i smelosti postao spomenik ziheraštvu i industrijskoj liniji manjeg otpora. I sve dok kao publika pristajemo da plaćamo karte za stotinu prvu verziju iste priče, velike produkcijske kuće će nastaviti da nam prodaju podgrejanu nostalgiju umesto prave, sirove i hrabre umetnosti.
Ostavite odgovor